01.11.2019
Представљена књига „Војвода Петар Бојовић – Разматрања војне моћи“
Поводом обележавања 101. године од ослобођења српске престонице у Великом рату, у Дому Војске Србије одржана је промоција књиге „Војвода Петар Бојовић – разматрања војне моћи“ коју је приредио пуковник Стевица Карапанџин, директор Медија центра „Одбрана“.У свом уводу за двотомну књигу, у којој је, поред биографије војводе Бојовића, сабрана сва писана заоставштина једног од највећих српских војсковођа, пуковник Карапанџин је истакао да официр са највише одликовања у српској војсци, укупно 46, до сада јавности није представљен на прави начин. Фасцинација аутора најобразованијим српским војводом траје већ неколико година, а све је започело читањем његовог првог рада, објављеног у часопису „Ратник“, давне 1891. године.
– Тако дубоко разумевање суштине официрске професије могло је доћи само од искусног, храброг и образованог официра, дугогодишњег команданта који се доказао у седам ратова, вођених за слободу отаџбине. Чланак " Официрски код" је прави драгуљ у његовом списатељском опусу, такав текст нам је данас потребнији него икада. Поред Бојовићевих текстова, објављиваних у часопису "Ратник", у овој грађи објављене су и три његове књиге. Војвода Петар Бојовић је био плодан писац. Шта је то кључно што сам уочио у личности војводе Петра Бојовића? То је сазнање какав треба да буде српски официр у свим временима. Током 87 година, колико је војвода поживео, заокружена је прича једног осведоченог патриоте, храброг и бескомпромисног официра који је на фронту увек био са својим војницима, у првим борбеним редовима. Тако је и рањен, на положају. Он је живео онако како је говорио, сматрао је да официр непрекидно мора да буде спреман на жртву и он је то и био. Његов живот, искреног и часног официра, пример је за све нас који се бавимо том професијом. Немогуће је не угледати се на њега. Потребно је само спознати његов живот, како кроз херојска дела на фронту, тако и преко његовог ауторског стваралаштва. Не сумњам да ће они који кроз ову двотомну књигу сагледају живот једног од наших најславнијих војсковођа, боље спознати шта подразумева војна професија и какви су људи потребни који је изаберу за свој животни позив. Ова књига је покушај да се писана грађа војводе Петра Бојовића представи војној стручној јавности, без амбиција да се улази у полемику са историографском струком када су у питању детаљи војводиног живота - рекао је пуковник Карапанџин у уводном излагању о мотивима свог рада на књизи.
О делу „Војвода Петар Бојовић – разматрања војне моћи“ говорили су и рецензенти књиге бригадни генерал Мирослав Талијан, командант Специјалне бригаде ВС и потпуковник доц. др Далибор Денда из Института за стратегијска истраживања Универзитета одбране.– Двотомна публикација подељена је на три целине, од којих је прва, уводна, реч приређивача, „ Од заборава ка вечности“ у којој се приказује начин промишљања војводе Бојовића и указује на значај три компоненте војне моћи: моралне, физичке и концептуалне, исте оне моћи на којима се војска и њена снага заснивају и данас. Прекаљени ратник и врсни приповедач још тада, крајем 19. века највећи значај даје моралној компоненти, на коју нас и приређивач посебно упозорава, као на суштину не само професионалног, већ и личног живота војводе Бојовића, које, он, крају, није ни одвајао, истакао је поред осталог генерал Талијан, истичући да је, ма како апсурдно звучало, упркос протоку времена, неслућеном технолошким напретку у развоју наоружања и стратегије ратовања, војвода Бојовић најсветлији пример савременог официра.
Војвода Петар Бојовић је био један од наших најбољих српских ђенералштабних официра, приметио је потпуковник др Далибор Денда и додао да из његовог пера долази једно од најзначајнијих признања моралу, војној компоненти од које зависе три четвртине успеха на бојном пољу. – Иза сваке своје речи војвода Петар Бојовић је стајао и делом. Био је један од пробраних српских официра који су, после српско-турских ратова бирани за највише положаје у српској војсци. Од 1881. до 1912. године кроз ђенералштабну припрему прошла су 164 официра, а услове за превод у ђенералштабну струку и сам испит испунило је свега 55, међу којима и сва четворица српских војвода. Након Великог рата војвода Бојовић је скрајнут, заборавио га је и његов командант из Првог балканског рата, али је током краткотрајног априлског рата 1941. године био почасни начелник Штаба Врховне команде. Уследио је слом државе за коју се борио, за коју је живео, али га то није деморалисало. Остао је ратник, борац, до краја свог живота спреман за жртву. На крају Другог светског рата војводе из Балканских ратова, из Првог светског рата имали су своје место, истражени су животи војвода Путника, Степе и Мишића, али се на Бојовића заборавило. Сто година касније исправљамо ту неправду, на достојан начин се одужујући војводи који није знао за снисходљивост, за кукавичлук, за калкулисање. Био је строг и јуначан, онакав каквим је учио своје војнике. И зато су га војници волели, зато га је волео народ, закључио је потпуковник Далибор Денда.
Промоција књиге „Војвода Петар Бојовић – разматрања војне моћи“ била је прилика и за поетско представљање уметника Небојше Мастиловића и групе „Пирг“, који су извели мелодије инспирисане херојском борбом српског народа у Првом светском рату.
Истим поводом, обележавања 101. године од ослобођења Београда у Првом светском рату и 100 година од оснивања Народне одбране, у Дому Војске приређена је Свечана академија „Наши су преци бранили небо“ у организацији Савеза удружења потомака ратника Србије 1912. до 1920. После химне „Боже правде“ у извођењу Хора и оркестра Факултета педагошких наука, многобројне госте поздравио је Павле Лучић, председник Градског одбора Београда, а затим је о догађајима из Првог светског рата говорио дугогодишњи председник СПРС 1912-1920. Љубомир Марковић, који је, надахнуто, приповедао о Церској и Колубарској бици, херојству на Мачковом камену, пожртвовању српске младежи, оличене у1300 каплара, страдању исцрпљене српске војске од тифуса у паузи између победоносних битака и Албанске голготе, о незапамћеном јунаштву српских ратника у пробоју Солунског фронта, када су, желећи да што пре стигну и ослободе отаџбину, савезничким француским војницима измакли више од 200 километара, о незадрживом јуришу на бугарске положаје, ослобођењу Београда...
У програму су, затим, учествовали Оркестар Факултета педагошких наука који је извео Коло Бојарку, румунску традиционалну Игру за двоје, маршеве „Узданица“ и „На Дрину“, мелодију „Ово је Србија“, Матија Ристић и Стефан Лазаревић који су презентовали монолог капетана Тасића (Свети Георгије убива аждаху) односно ауторску песму Моји су преци бранили небо. Хор Факултета педагошких наука извео је Тамо далеко и Креће се лађа француска, а Фолклорни ансамбл и Оркестар Факултета педагошких наука извели су Сплет игара из Шумадије.
ФОТОГАЛЕРИЈА
