МЕДИЈА ЦЕНТАР :: О Д Б Р А Н А ::
28.10.2017


Хроника Сајма књига, 6. дан



 
Представљање књига
 
Мали народи у великим сукобима – бриљантне епозиде наших земљака, одговор политичком ревидирању историје и осиромашени уранијум
 
 
Следећи одлуку да својом издавачком делатношћу осветљава и оне мање познате или ретко заступљене теме у нашој публицистици и науци, МЦ „Одбрана“ је у свом овогодишњем опусу приредио и данас представио три важна дела. У питању су „Рани и одложени здравствени ефекти  осиромашеног уранијума“ проф др Мирјане Жунић, лекара у Клиничком центру Србије и предавача по позиву Војно медицинске академије, „Српска африкијада“, зборник културне повести наше војске у северној Африци током Првог светског рата, и „Пут у Сарајево“, британског историчара Џона Рола. Последње две књиге објављене су у саиздаваштву са издавачком кућом „Клио“.
 
Мирјана Сандић, уредница ових издања, рекла је да проблем осиромашеног уранијума тек постаје присутан као тема у свету а нарочито код нас: „Због употребе ове муниције у Ираку и на Балкану, ова је књига могла носити назив и '4х4 ', јер је ова муниција употребљена најмање четири пута у четири ратна сукоба. Извесно је да је на сцени тихи убица, тројански коњ нуклеарног рата.“
 
Изражавајући захвалност аутору и издавачу на храбрости да уђу у ову тему коју по њему прати дугогодишње прикривање, академик Љубиша Ракић је рекао и да се предуго  сматрало да су последице бомбардовања овом муницијом локалне, што није тачно:
„Ефекти које професор Жунић овде доказује имају два момента – непосредан и онај дуготрајни, на великој дистанци. После Заливског и балканских ратова, ниво радијације је био повећан на великим раздаљинама. Осиромашени уранијум нема тренутних великих последица као у Хирошими и Нагасакију, али његове мале дозе, које су свугде, врше промене на живим организмима, и њихови ефекти се вишестрко умножавају у будућности. Ми се морамо окренути будућности, и наука треба да да одговор на то како се заштитити. Наравно, таблоидни приступ овом проблемју није добар, само научни долази у обзир.“
 
Др Ђуро Коруга, други рецензент ове књиге, рекао је да је њена окосница разматрање ефекта који је још 1972. године уочио канадски стручњак Тед Хау: „Мале дозе на дужи рок имају већи ефекат. Истовремено, то је оно око чега се ломе копља кад је реч о осиромашеном уранијуму. Последице се морају мерити, а тема је тим битнија што се данас не могу искључити локални нуклеарни ратови мањег интензитета.“
 
Ова занимљива књига је, како каже њена ауторка, настајала седам година у инспиративном раду са студентима медицине на ВМА и да је покушала да у њој представи ране ефекте деловања ове муниције: „Показало се да постоје мултисистемски и мултисимптомски ефекти муниције са овим пуњењем – појава одређених ћелија у организму је прва одбрана тела, али у дугим годинама које следе контаминацији, појављују се инфламаторна стања која полако доводе до тумора.“ Професорка Жунић је уверена да ће решење бити проналажење маркера који би брзо упућивали на могућу појаву обољена узрокована овим дејством, као и пренатална дијагностика, те да друштво мора реаговати одговорно и овим се бавити на одиста стручан начин.
 
Зоран Хамовић, директор и уредник уздавачке куће „Клио“ са којом је „Одбрана“ издала друге две предтсваљене књиге није могао да не проговори о теми којом се бави проф Жунић, користећи је, истовремено, као неку врсту претекста за представљање „Српске африкијаде“ и „Пута у Сарајево“:
 
„Претходна тема је изузетно важна и мора бити видљива у нашем друштву. Истовремено, она има везу са 'Српском африкијадом' и књигом Џона Рола 'Пут у Сарајево' – она представља тешку, блиску прошлост коју не волимо, а потоње две представљају тешку  и трагичну прошлост коју волимо.“
 
Хамовић каже да су и „Српска африкијада“ (репринт књиге из 1922.г.) и „Пут у Сарајево“ враћање у сећање оног што је за српску културу веома важно, али и покушај да се разбистри наш однос према прошлости:
 
„У северној Африци, нарочито око Бизерте, се након повлачења нашло 60 000 наших земљака. Они су тамо показали како једна таква и толика војска може да функционише и да један тежак тренутак претвори у не само физичко већ и духовно оздрављење које их је касније одвело до блиставе победе. Јер, у Бизерти је било симфонијских оркестара, песника, сликара, постојала је жива културна делатност која је вратила људе са оздрављеним идентитетом. Наши људи тамо су на нултој позицији рекли 'не, ми и даље постојимо'. И вратили се. То је 'Српска африкијада', сведочанство о томе.“
 
Представљајући трећу књигу, „Пут у Сарајево“ Џона Рола, Хамовић је нагласио да је реч о есејима овог великог историчара у којима он још једном доказује ко је одговоран за избијање Првог светског рата, и одговара на све покушаје историјског ревизионизма у савремене политичке сврхе:
 
„Нема и не може бити ревизије, и Џон Рол се тим покушајима отворено противи. Наш однос према тој и таквој прошлости мора бити чврст.“
 
И Милош Ковић, историчар, није могао да се не осврне на прву представљену књигу, говорећи о потреби да престанемо да као народ живимо у илузијама о другима, те да не дозволимо да спиновања одређују наш став о преломним догађајима, макар и ако у њима учествују добитници великих награда попут Нобелове. За њега, резултати истраживања Џона Рола  су довољан путоказ:
 
„Рол је био сарадник Франца Фишера и као такав, апсолутно уверен у немачку одговорност за избијање рата. Он је дошао до дневника адмирала Милера у коме је и забелешка о ратном савету у Потсдаму 1912. године чији је учесник био и цар Вилхелм, када је недвосмислено закључено да Немачка мора да крене у рат. Рол је дошао и до других докумената који су потврдили Милерову забелешку. Повод је био аустро-српски сукоб око Албаније, и излазак Србије на море преко северне Албаније.“
 
Трибина – Војна етика – записано у људима и књигама
 
 
Претпоследњег дана сајма књига одржана је последња, шеста трибина, којом су се Министартсво одбране и Медија центар „Одбрана” ове године представили сајамској јавности. Иницијатор организовања тих трибина био је министар одбране, а оне су, како је рекао директор Медија центар „Одбрана”  једна из друге проистицале, и побуђивале пажњу јавности. А веза између претпоследње трибине о војној неутралности и ове данашње биле су речи министра одбране Александра Вулина да је потребно разликовати добро од зла. Назив данашње трибине био је „Војна етика – записано у људима и књигама”.

Медијатор трибине Мирјана Сандић, уредник у Одсеку за издавачку делатност, истакла је у уводу да је у традицији срског народа уткано слободарство и љубав према војсци.

„Војска је у борбена дејства носила дух части и човечности, а након тога то искуство је преносила с колена на колено кроз прозу и поезију потомцима. Оваква искуства бележе и књиге које потписује Медија центар „Одбрана” – рекла је Сандић и нагласила да се посебна пажња посвећује публицистици која се бави историјом војске, кроз мемоаре, ратничке белешле великих војсковођа. Реч је о више од 30 књига о Првом светском рату у којима су осликане моралне вредности српског војника.

О томе које су то вредности, на трибини су говорили они који су се до сада на различите начине бавили питањима и проблемима војне етике. То су проф. др Јован Бабић, професор Етике на Филозофском факултету Универзитета у Београду, спољни сарадник на Војној академији где предаје Војну етику, проф. др Борислав Гроздић, пуковник у пензији, који је установио и предавао Војну етику на Војној академији, пуковник Стевица С. Карапанџин, један од учесника на изради Кодекса части припадника Војске Србије, данас директор Медија центра „Одбрана”, пуковник др Срећко Кузмановић, начелник Одсека за морал, културу и традицију, Управе за људске ресурске (Ј-1) ГШ ВС и др Александар Стевановић, са Правног факултета за привреду и правосуђе у Новом Саду.
Они су на трибини изнели своје ставове и поруке о етици војног позива, моралним вредностима, улози морала у изградњи појединца и војске.

Проф. др Јован Бабић је на почетку трибине разграничио појмове етика и морал и истакао да је етика теорија о моралу, а да је морал  стварност.

„Веома је важно да официри знају теорију о моралу, да буду оспособљени да боље поставе моралне дилеме, да буду оспсобљени да брзо и одлучно мисле и храбро донос одлуке, али и да пренесу не само својим примером, него и објашњењем, оно што је морално исправно, а шта није, шта треба, шта не треба, шта се сме, а шта не сме, шта је корисно, а шта може бити штетно  - рекао је проф. др Бабић.

Он је истако да је Војна етика веома важан предмет на Војној академији и да официри требају да буду оспособљени из те области, али и етике уопште, и других области, јер им све то може затребати у критичним ситуацијама, али и у миру. Уједно, морал је нешто што је битно за њихов рад са војницима после у јединицама.

Пуковник у пензији проф. др Борислав Гроздић говорио је о времену када је морал био прогањан из војске, када није смео да се донесе правилник о изградњи морала, када су укидани органи за морал. Говорио и о разлозима због којих је промењен назив предмета на Академији. Један од њих био је да буде компатибилан са тим предметима у другим војскама, а други да се избегну подсмехивања на реч морал. Војна етика је боље прихватана. Али, је и до увођења тог предмета као обавезног на Војној академији пут био дуг.

„Најпре је то био изборни предмет, иако се од официра траже три ствари – да буду стручни у области за коју се припремају, да буде физички оспособљени и да имају висок морал.

Пуковник др Срећко Кузмановић је рекао да се последњих година мења став о потреби морала у Војсци и најавио да се од ове године враћа морално васпитање. Припадници МО и ВС све чешће причају о њему. Он је рекао да су некад имали другачије погледе. Мислило се да је морал комунистичко-социјалистичка творевина, али је он то дематовао, како је истакао, показујући у недавном разговору доносиоцима одлуке Правило службе из 1925. године, које има 365 страница, а прва трећина и прво поглавље носи назив Морал. Пуковник Кузнановић је потом говорио о обнови моралне наставе.

Према речима др Александра Стевановића друштво које изгуби морал најтеже је опоравити. То је могло да се види деведесетих година. Тада је морал био изгубљен. Он каже да је то време прошло и да се налазимо на путу моралне обнове. А и  ова трибина говори у прилог томе.

На трибини је било речи и о вредностима Кодекса части, о томе да ли је он одувек био обележје српске војске и како се врши његова имплементација.

Пуковник Стевица С. Карапанџин, један од учесника на изради Кодекса части припадника Војске Србије, објаснио је зашто је било потребно кодификовати понашање припадника војне професије.

„Ми живимо у 21. веку. Некада је било довољно да се људе руководе обичајним нормама. У данашње време потребно је то и нормативно регулисати. Зато се и у многим армијама у свету кодификује понашање јер је стручним правилима данас немогуће уредити етичност војника. Кодекс се уводи због праћења, унапређивања и промовисања осетљивости за професионалне, етичке и личне вредности које су спесифичне за војну професију. Кодекст части чува и негује највредније и развија највредније српске војне традиције. Он поред устава, закона, подзаконске регулативе, додатно обавезује. А како се  постиже – кроз командовање, обуку, контролу и посебно напомињем кроз васпитни рад претпостављених. Кодекс части не почива на казненој него на едукативној компоненти, истакао је пуковник Карапанџин.

Професор Гроздић је подсетио како је после доношења Кодекса части, била обавеза да га припадници војске носе у левом џепу блузе и да је то постало правило. По доношењу тог кодекса и на Војној академији израђен је Кадетски кодекс части.

Једна је ствар носити Кодекс части у блузи, а друго је то применити, а морал је јако тешко развити, према речима пуковника Кузмановића. Он се запитао зашто морамо да се боримо за морал и одговорио да онај ко је запоставио морал, сигурно није успео да изврши задатак, или га није извршио квалитетно.

На трибини је било речи и о односу морала и религије, говорено је о томе шта је свето, и које су то свете вредности које се требају чувати, изношени су примери односа морала и храбрости, цитиране славне војсковође, било је речи о хуманости, светости, односу према рату и поступању у њему, о човечности. 

-Човечност је једна од најцењенијих људских особина. Не може се бити јунак ако се претходно није човек, рекао је пуковник Карапанџин и истакао да је било безброј примера човечности војника из Првог светског рата. – Само треба отићи на Крф у недељу цркву Светог Спиридона Тримитунског и ако би група Срба запевала „Тамо далеко” лако би се закључило шта значи преданије, преношење с колена на колено о српској војсци.

Директор Медија центра „Одбрана” је на крају промоције истакао какав треба да буде војник хришћанин цитирајући рећи Ивана Иљина.

– Тај руски  религиозни филозоф каже да није свако способан да се лати мача и да се помоћу њега бори, нити да у тој борби опстане у духовној мисији. „За ово нису потребни најгори, него најбољи људи који у себи спајају племенитост и снагу, јер слаби неће изнети то бреме, а зли ће изневерити задатак мачем”.
                                                                           

 
„Застава Филм“ на Сајму
 
Нема победе без познавања терена, а терен се не може знати ако нема сазнања о његовим специфичностима, и ако није мапиран. Зато су некада, у време Хенрија ВИИИ, и других великих владара, картографи били веома ексклузивне личности а њихове вештине награђиване огромним количинама злата. Стога је ова научна област у Војсци Србије  представљена филмом „Војногеографски институт кроз три века“, претпоследњег дана Сајма. Субота на Сајму је била прилика да се види и чује шта је све и ко помогао да се спази и обори „невидљиви“ авион, да је 1999. године само један од бројних радара наше војске био погођен 11 пута али да његови руковаоци нису дозволили да их то омете у одбрани земље, и да се тих неколико трагичних месеци, ноћу, на само једном делу нашег неба, налазило и по 200 непријатељских авиона. Све то у „Ратној бележници 126. бригаде ВОЈИН-а која је тада показала сво своје ратничко умеће. Претпоследњи дан Сајма био је прилика и да ова угледна филмска кућа прикаже шта је урадила у прошлој години.

 
Email