23.10.2017


Хроника Сајма књига - 1. дан



Као и претходних година, Министарство одбране и Медија центар „Одбрана“ су се и овога пута прикључили најзначајнијој масовној културној манифестацији у нас, Сајму књига. Ове године, под слоганом „Снага сабље и пера“, Медија центар учествује са око 500 изложених наслова, од тога двадесетак потпуно нових издања.
 
Посебан новитет овогодишњег наступа Министарства одбране на Сајму је учешће Војнофилмског центра „Застава филм“, који ће представити 20 филмова, и неколико епизода серије „Кад сам био војник“. Публика ће имати прилике да види документарне филмове који ће свима освежити сећање на бројне догађаје који су потресали свет, велике кризе, злочине, али и на то како се некада живело, како се служио војни рок у Југословенској Народној Армији. Посетиоци штанда „Одбране“ ће кроз ова дела моћи да се упознају и са мање познатим детаљима савремене историје, попут учешћа у мировним мисијама, или деловања нациста након Другог светског рата.
 
Првог дана Сајма књига, публика је могла видети седам филмова чији би се сиже могао свести на приче о чудовишности ратова, херојствима појединаца, и узвишеној људскости која је градила ону крхку границу између патње и спаса. Приказани су документарни краткометражни филмови: Смрт паора Ђурице, На вез, Биографија Јожефа Шулца, Суза на лицу, Топлички устанак, Воз и одред мира.
 
МЦ „Одбрана“ је првог дана представио два веома значајна и до сада готово непозната дела: „Дневник из 1914. генерала и министра војног Душана Стефановића“ и „Рат Србије са Аустроугарском, Немачком и Бугарском 1915. године“, генерала и академика Живка Павловића. Снежана Ђокић, уредница оба издања, нагласила је да је у оба сулучаја реч о делима која до сада нису објављивана и која су била помало скрајнута из библиографије Великог рата.
 
Мира Радојевић, професор историје Југославије на Филозофском факултету у Београду, истакла је да је реч о једној готово заборављеној личности чији је дневник његов приређивач Александар Животић открио у Архиву САНУ. Приређивач дневника, професор Животић, објаснио је узбудљив пут тог документа који је деценије чекао да буде објављен.
 
„Ово је прави ратни дневник, по данима, пун примера немерљиве храбрости, страдања, расула, али и дезертерства, одговор на питање зашто Србија после 1914. године није наставила са офанзивним акцијама“, рекла је уредница Снежана Ђокић о књизи „Рат Србије са Аустроугарском, Немачком и Бугарском 1915. године“, чији су приређивачи генерал-мајор у пензији Видосав Ковачевић, пуковник Зоран Јаковљевић, а рецензент историчар Миле Бјелајац.
 

На првој у низу трибина, које ће обележити овогодишњи наступ Министарства одбране и Медија центра “Одбрана“ на сајму књига, названој „Судбина ратника у историји српског народа – култура сећања“, говорили су бригадни генерал Жељко Петровић, командант Прве бригаде Копнене војске Војске Србије, генерал-мајор у пензији Видосав Ковачевић, некадашњи начелник Војне академије и Управе за морал, професор др Миле Бјелајац директор Института за новију истроију Србије и професор др Александар Животић, са Одељења за историју Филозофског факултета.

Представљајући тему, модератор трибине Драгана Марковић, начелница Одсека за издавачку делатност Медија центра „Одбрана“, указала је на значај обележавања стогодишњице од Великог рата, као једне велике годишњице које су уједно и велико подсећање, али и својеврсни хоризонтални пресеци наше историје, који увек на површину изнесу велики број занимљивих људи и догађаја, као и сведочанства о тим временима.

Дајући општи оквир теми данањег панела о судбини ратника у историји српског народа у 20. веку, историчар Миле Бјелајац је нагласио да у сажимању искустава у послератним временима увек искрсне неколико имена који постану симболи победе, пораза или симбол новог времена, а промовисањем мањег броја имена нећемо далеко допрети, као и приписивањем заслуга нећемо допринети бољем разумевању онога што је била ратна историја. Анализа победе, нагласио је он, која често прекрива све слабе стране, треба да буде продубљена, а пораз је далеко захвалнији за будућност једне армије и кретивно стварање нових докртина зато што је поучнији.

Према речима профеора Александра Животића, када говоримо о судбини ратника, а импицитно, у ствари, о сопственој прошлости и односу према њој, па и о томе како би војска, као један од најсложенијих система у држави требало да се односи према томе, ту треба да имамо у виду две компоненте – културу сећања, однос према традицији и војним меморијалима, и упознавање сосптвене прошлости, њено критичко преиспитивање, као и коришћење тих искустава у неким савременим околностима.

Указујући на значај покретања тако важне теме као што је судбина ратника у историји српског народа, о којој није било често речи у годинама за нама, генерал у пензији Видосав Ковачевић подсетио је да је први војни часопис носио назив „Ратник“, данашњи Дом војске је био „Ратнички дом“, а прво удружење резервних војних старешина звало се „Удружење ратника и добровољаца“ на чијем челу је био војвода Степа Степановић. Као учесник ратова на овим простора деведесетих година, он је, такође, изразио наду да ће борци или ратници ратова из деведесетих година прошлог века, добити своје заслужно место на страницама историје, а да тема о судбини ратника тек треба да буде отворена и да се о њој прича.

Говорећи о важности прикупљања ратних искустава и њиховог систематизовања, генерал Жељко Петровић, истакао је да сви војници треба да уче историју из тих искустава, али да не воде бивше ратове, јер се војици спремају за будући рат, који ће бити, све, само не као онај прошли.

Историја јесте ту да нас подучи, закључила је на крају трибине модератор Драгана Марковић, поготово ако је стварана по старом, добром Ранкеовом принципу „пиши онако како је, уистину, било“, најављујући, том прикиком, и едицију „Ратник“ која ће ускоро бити покренута.

 
Email